среда, 06. септембар 2017.

ZAMIŠLJENO PUTOVANJE, Karlos Drumond De Andrade


                                                          Ilustracija preuzeta sa adrese


Kakvo je neko mesto
kad niko ne prolazi njime?
Da li stvari postoje
kad ih ne gledaju?
Unutrašnjost napuštenog stana,
pinceta zaboravljena u fioci,
eukaliptusi u noći na putu,
tri puta napuštenom,
mrav na zemlji nedeljom,
mrtvi, minut
posle sahrane,
mi, sami
u sobi bez ogledala?

Šta rade, šta su
stvari nepotvrđene kao stvari,
neotkriveni minerali – a jednog dana
biće?

Neotkrivena zvezda,
neškrabana reč na papiru
koju nikada niko nije pročitao?
Da li, da li svet nastaje
samo kad ga oko
koje ga stvara i daje mu prostornost
pogleda?

Materijalnost stvari: nepouzdanost
varljivog oka, lažnog sluha,
ruka dok se igra da li će je uzeti ili neće
i uzimajući, stvara joj privid oblika
i, još veći, privid smisla?

Ili sve postoji
obilato, oglušujući se
o naše sudsko ispitivanje
a ono postoji tek kad dopuste
ispitivane stvari?
Možda je sve hiperpijaca
mogućih i nemogućih verovatnoća
koje upravljaju mojom fantazijom
dok
stvaram obmanu šetnje
ali po meni šeta šetalište,
što je jedina stvarnost, zabavljati se
ovim magličastim snom i osetiti
i uživati u zgodama i nezgodama šetnje?

Ocrtava se
užasna borba
između izmišljenog bića
i sveta koji izmišlja.
Ja sam laž pobunjena
protiv opšteg duha
i pokušavam da se dograđujem
iznova u svakom trenutku, u svakom grču,
u naporu da uobličim
svoj početak samo moj
i raširim luk volje
da bih prekrio čitavu gomilu
slučajno nezavisnih stvari.

Rat bez volje, neodređeno se
nastavlja,
stvoren od poricanja, oružja sumnje,
taktika koja će se okrenuti protiv mene,
uporno ispituje da bi znao
da li postoji neprijatelj, da li postojimo
ili smo svi pretpostavka
borbe
pod suncem kratkog dana u kome se borimo.

Нема коментара:

Постави коментар