понедељак, 15. мај 2017.

KIŠA U HAIKU


Pojava tih lica u gomili; 
Latice na mokroj, crnoj grani.”- Ezra Paund

čuješ je, nalik je živom stvoru.
golema i bez imena, do zore govori.
onda naglo stane. izgleda, kao da ne pada:
u tvom usporenom crno-belom snu,
kome se s vremena na vreme prekida
traka; zbog svoje beskrvnosti nikad saslušana
do kraja; sama na putu prema jugu; pritajena
u zvuku vagona koji kloparaju, u razvlačenju
oproštajnih obreda, milosno dotaknuvši
svaku čauru maka, što klimaju na labavom
lancu niz prugu, na kiši; u drešenju
čvorova caklećih koloseka; i tako dalje. dalje..

i dalje slediš putanju, šine. s paundom
izlaziš iz mraka, napolje. jutro, a ne vidiš
lica. ni metro, i nikog da pridrži laticu. slana,
i krmeljiva si, u naporu da iz plitkih voda
izroniš školjku. istine, jedno parče. malo
kao haiku

Нема коментара:

Постави коментар