понедељак, 08. мај 2017.

NA PUTU

na putu, svakom ćeš
ustajalom satu dodeliti
nešto slanutka, zrnevlja.
poneku semenku, jezikom tražeći
poslednje zrnce soli, ispod noktiju.
i kada konačno završiš
s tim, gledaćeš
predeo kroz svoje nepomično
lice, što se ogleda
u staklu. onda
tek na jedan ili dva
trenutka, na horizontu
divlja i slobodna, možda
budeš video
krda. kako njište, dozivaju.
poznaćeš konje. naše
daljine, u varljivom ok(n)u
sputane

Нема коментара:

Постави коментар