среда, 31. мај 2017.

AUTOBUS KOJI JE VOLEO BELE KUĆE

(Marku)

polazna stanica
iza mene ostaju, šire se
koncentrični krugovi
vedrine, sa samo jednom tačkom,
(kvrgavi plik
reči - poenta
u sredini)
šibanom
mrkim pogledima
ptice, kao da mi kažu: čista je
geometrija, zato kažnjava
oblikom, i to ritmično
pljeskanje vesala po zelenom,
(kolažu urinutom u oko
planina)
sjaktava čistina na kojoj igra se
podne, svojim brojem

čavrljanja
što sam ih više želela zadržati -
(prvo otvoreno
prići im, zatim strpati
i sakriti u malom spremištu,  dečjeg broja
cipelica, sa namernom zaboravnošću
mesta otkuda su, isto i otvorenost
s kojom su mi prilazile)-
više su se gubile, grgoljivo
kotrljajući se u pokretne slike
uz sivu traku asfalta, bežeći
u sveže podšišane travnjake
oko belih kuća, nepoznatih
mesta, neprepoznate  reči, reči

pred gradom
sa plišanom loptom sunca
luduju prigradske bašte,
smeše se
dalekovodi, pište nabrekli
krvotokovi  u pola glasa, transfuzije
kroz meka tkiva i obrise
povijenih delova tela
grada, u kružnom
brojanju minuta, oživljavaju
oduzete tišine, iznova
bujaju reči, reči, reči

Нема коментара:

Постави коментар