понедељак, 03. април 2017.

SMIRAJ, Miloš Crnjanski


Setim se, kako su, u ljubavi, dragi, prvi dani. Kad su ruke tople, kad se oči slede, preletajući one kutove blede, oko usana... što drhte, protkani, mutnom tišinom u kojoj su osmeh i tuga pomešani nesigurno i tamno. Klatno zvona teško i tmurno, u grudi udari me. Tad se dižem, i u mutna okna prozora, puna sitnih glasova večeri, šapućem, nesigurno, i moje ime.

Нема коментара:

Постави коментар