субота, 25. март 2017.

IZA OSMEHA

sretnem je ponekad, u dugom planiranju
pustolovine soli. u mirisima kadence
dežmekastih prstiju. kad mislim
na remboa u tumaranju oko jezera,

mislim, čad i kako je ponovo zagledan u ljiljan,
ofelijino lice. onda taj brzi povratak, u pesak
abisinije. pa dugo izležavanje ispred čadora.
s dve rasparene cipele, u jednoj krivoj cipeli

(koliko poezije!)
protiv uroka, drugoj protiv straha. onda 
sve te mantre i vradžbine. grickanje

zrna kafe i levog uha ljubavnice, čokolade.


pa se opet vratim. vidim nju,
vidim sebe, okasnelog hipika sa osušenom
čaurom maka u grudima. i s bogom
na leđima, nestanem. iza osmeha

Нема коментара:

Постави коментар