уторак, 08. новембар 2016.

Triptih: TIBETANSKA PISMA


putujem,  i moja senka na zreloj
vodi, starosti se rešava svoje, tesne
gubere baca u samožive kupine
i vresak, u krotka stenja u nastupu
svoje veličine: Tibet božanski

domaćin krova i nestrpljenja
što između dva roga grbatog
jaka, mestima ukrašenih solju živih
čela, zastareva kao reč ili vrisak,
kad ti u ustima suviše okleva

*
kuća odraslih zmajeva
naš krov je od belog
papira je i kad se otvori
ostaje
iznad samo nebo, da zagreva
žile planinama, vatrama mrtvih
duša

*
strahujem: što kumiri iz pustinja, bosonogi
nomadi u hodu, kroz polje žen-šena  
srećni će lutati, između leševa
mrtvog stenja
s osmehom spremiti
isposničke postelje
od zelene soli i krvnih
groznica magme,

a vidi mene: slabo napredujem,
neravne duše i s licem deteta
iz sirotišta,
uhvaćenog u krađi, dok zoblje
s kitnjastih grmova tibetanskih
svetilišta, goruće plamenove


godži bobica

Нема коментара:

Постави коментар