среда, 14. септембар 2016.

MANIKIR


usidrena u šljunku umem
da razaznam tihosti
što čame u meni, i tebi
svetle oči iz tame, sa obale
jezera gde umorni talasi češljaju
gomile modrozelene trave
na izdisaju, odbačene vlasulje
demona dubine, raspevavajući
arkadijski hor  u šumu klastera,
dok monaškim mirom, u mraku 
mesec, nebeski pastir pripaljuje 
prve voštanice, ja poslednjoj pesmi
sređujem zanoktice

Нема коментара:

Постави коментар