уторак, 05. јул 2016.

ПЛОЧИЦЕ, Тања Крагујевић

Како су тумачили
антички песници
симбол је преломљени
црепић за успомену.

Понесе га гост кад оде.
И када кроз много лета
потомак потомка
овог госта изнова дође
млади господар дома
препозна га по овом
заувек важећем пасошу.

Делићу који са оним другим
давно понетим
поново начини целину.

А јагоду када береш
пресече је травка.
И то сасвим личи
на мало пресечено
срце. На биће ране.

Симболи су значи
тако стварни.
Да заувек живе у чежњи.
Тражећи своје цело.

Као и небо у мајушној
барици за зебу. И врапца.

Или врт у саксији.
Ограђен босиоковим
мирисом. Што душе
носи оних од којих
никада растао се не би.

Јер млаз крви је поезија.
И свака кап истински је
и бескрајно дуг живот ране.

И помишљаш како добро
било би да једном опет
будеш јагодњи предео.

Где крвне плочице речи
до тебе воде. И онда
када си сасвим невидљив.
Можда сасвим одсутан.

Кад мислиш: пуст је пут.
И никог на путу. И само
прашина је ту где јеси.
Облачак ничег. Пах.

И испод прашине прах
праха. Уздах нечег.
Другост ничег дакле.
Негде у засенку.

Куда не пролазе трговци.
Анкетари. Подсмешљивци.

Где јагода је лампион
светао од жудње.
По коме препознају се они
тек у привиду раздвојени.

Где нагнута видиш лица.
Ганута од мира и лепоте.
Што спозна се само ту.
У нутарњем бићу прашине.

Што све је. И свуда.
И не мора да говори.

Нема коментара:

Постави коментар