субота, 25. јун 2016.

SIJENSKE KIŠE


naša tela mirna su, kažeš, i ulovljena
u skrovištima neizvesnih granica: lelujava
svila oko mokrih zglobova, kiša koja priča.
držimo se
još čvrsto za ruke kao zbunjeni
par vidri koji  bi da ne odluta
u snu predaleko, niz blještave strane
sijene u predvečerju, s rascvetanim zastavama
bratstava grada što malaksava
od udaraca. kazao si: vidiš kako pada
srebro sijenskog neba. tako to biva
kod meseca u bekstvu, kad je daleko
od kuće. ali, ti se ne boj: umesto mene
odsada grliće te kiša što glača
kaldrmu grada. šaputaće vetar i vrištaće
pelargonije iz kamenih niša. zato, sakupi
suze, mila. napravi od njih novog, dobrog
duha. ja bih da se odmorim
sada

Нема коментара:

Постави коментар