субота, 02. април 2016.

NEBO U JEDNOM KOMADU


čega se, zapravo, imamo sećati,
dragi moj. u ove sitne i rasejane dane,
možda naših berlinskih zima koje ne znaju
da zabašure ili zaborave kolone 
u klizanju širokom ulicom 
unter der linden, što otvara širom
brandenburšku kapiju. i u tvom srcu
združen samim sobom, tih
i usamljen stih, sećam se, koji
voleo si. bertoltova bledila, očajanja
kao mere bez standardnih uzora.
uz mene je, osećam, tvoj duh. mekši
nego mačeće šape i tvoje oči
iz polumračnih ulaza zgrada izvlače
na svetlost bulevara crne mladiće
sa čudesno ružičastim dlanovima.
sa kojih nutkaju u pola cene parčad
nekadašnjih zidova. smešno je. tebi,
koji si dodavao hlad istom zidu i igiju
note. pivo. kobasicu i jednu karminom
umrljanu maramicu, iz jednog komada
čitavo nebo. nad berlinom, u večernjoj
predstavi u kojoj si ućutkivao
dečaka u sebi

Нема коментара:

Постави коментар