петак, 18. март 2016.

MOJ TATA PUTUJE ZA ARGENTINU

(nonu)

te noći je zeleni mesec dovukao
svoje preteške čeze, bolestan

sasvim, na vrh naše šuškave
breze. tu ukopan stao, naglo
normalan, suv i beo. svećama
umekšan izraz u mati, molitvama
ispran, trezven i zreo

(ne bih li mogla
nežnostima verovati

ponovo)

usisavam tišinu iz grla, izleću miševi
gotovo slepi i mala sova ljupkog zeva,
potpunog očaja

tatu ispraćamo mama, ja
i crkvena zvona

u pokušaju da umilostive nemost
neba, sunčevi pipci ispod stuba maminog jezika.
u njegovoj šaci, moja ruka. druga njiha
kovčežić okovan. mornarski, strahom

(rekvijem mora jednim dahom)

uz ogradu broda, modro i bistro
njegovim okom ljeska se voda. želim ga puniti

ribama, lutkom, bojom, zvukom

celim jednim zoološkim vrtom

Нема коментара:

Постави коментар