понедељак, 14. март 2016.

IŠTAR

(iz ciklusa Mitološka bića)

nisu tišine ako se ne čuje
čekanje, na novo vreme
božice, moje innane.
ni škripanje daljine ili disanje,
bestidno blizu i još bliže
od razdaljine koju krotim po obodu
senke tvoje jutarnje
blizine. jutra u kojima zračiš
jer svet te je pun, asirko.
nauči me kako da ti značim
u dane kada sam želeo
ništa da ne poželim. sem da sam ja
svoj sa sobom
u sobi što miriše na gnoj, memle
i imele. očekujući tvoje male znake
epifanije, jer ti veličanstveno gaziš
prelazeći iz jednog u drugi
paralelni svet beskonačnosti
kad iz tvog tela prestanu
rasti savršenstva.
harmonije, jer si svejedno
u svakom bila zvezda. a ja
samo čovek, golema praznina,
magma i magline u beskraju kosmičkih rupa
organizma. sve želje svedene na jednu.
ili ipak su dve s belegom
moje male sebičnosti: da ostaneš
zauvek. moja


Нема коментара:

Постави коментар