четвртак, 11. јун 2015.

FABRIČKI DIMNJAK U PEJZAŽU I KANIBALAC ČEKAJUĆI NOVOROĐENOG, Rastko Petrović




Ilustracija preuzeta sa adrese

Pretovario je, gle, sav trud u gustu pesmu, nebu,
I kao kroz trubu dimnjak
Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake;
Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!
To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci,
I pevaju u trbusima žena meseci:
Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan do devet:
I ja sam mlad,
I tebe rad,
U nje je cvet!
U nebo, u oblak, u svet! Ljubljeni garavokožče,
Ta nije vajde, gledajući u tu ogromnu i neumitnu rotativu
Zasviraj u gajde, u diple, u zurle - sećaš se! onu pesmu živu. Hajde!
Zasviraj u jareće gajde, pa umri!
O slatki brate, zasviraj mi violon,
Sviđa l' ti se Žan Fransoa Vilon?
Ta on je umeo da bude i lopuža;
Da l' znaš, brate, one tamo sa Gruža?
Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža,
Dok popovi poje - to je još jedino moje - upokoj.
A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći -
On i njegov konj -
Draga, u koje ću ti vreme doći
Od ljubavi sam bon?
Kad vojnik krepki u reku ujaše,
Zakucaće na prozor tad neki smelo:
Odškrini da samo protne ruku
Pa pomiluje dojku i grlo belo:
I zarije se u tebe sav bez bola.
Tvog oca, radnika fabričkog, s prstiju curi smola -
A po mokrim plećima tvog mladića i tog vranca,
U ogledanju kreću zvezdana kola.

Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom,
Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija
Horizonata.

Gle, jahač na konju, kom, Milice, sad tepaš imenom Marata,
U odeći mokroj svoj izveženoj šljokicama svoda,
Zagaziće reku što se zove Istorija,
Daleko negde sanja Kalifornija.
Kad uđe vojnik da se kupa u reci po noći
On i njegov konj,
U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon?
Od ljubavi,
U proleće ili u jesen
Smrti dimnjačke zvon čućete;
O basnoslovnom njegovom zvuku kriknuće sve strasti, mržnje...
Ko? Dekameron!

Ali to nije ništa,
O baš to nije ništa;
Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru:
Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru,
Žandar zazviždi pesmu staru
Prkoseći odžačaru. Prosjak prosi: daj mi paru,
Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice!
Veruj, dragi, užasno je - manometar - srce moje
Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.
Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe draganu tu na usta;
Uskoči međ vitle i međ kajiše,
Dočekaće te ova šuma gusta,
Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše,
I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva.
Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći,
Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
I trbuh, gle, zategnut kao na bubnju koža,
A u želudcu je jedna arija,
Nju slušajući uspavljuje se velmoža
U aeroplanu. Ko peva o hlebu i o gladi!
Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi:
Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija!
Ona: O, ne! o ne! to nije od gladi;
To šesti mesec otkucava moj trbuh: biće fabrički
radnik, a pijanicom će ga zvati Skadarlija!

O, pa divna je ta Skadarlija!
Dva vojnika kraj druma sede,
Govore o vaškama i o seljanci,
Zatim o onom što se ne jede -
Bar u vojsci i železničkoj stanici:
O kokošci prženoj na kajmaku...
Bregovi su tako meki, ljubavi moja velika,
Bregovi su tako meki, i reka nije duboka;
Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka,
Ista nas baš smrt čeka kraj mile seljanke
U vojsci i železničkoj stanici.
Te nikad njenog olakšanja dočekati neću,
Smrt će mene najzad rasturiti sutra;
Umreću.
Kad?
U hladna jutra.

Dva vojnika kraj druma sede,
Pa ushićeno gledam njina lica mlada:
Ko bi rekao da ko hulje -
Od starice što ih primila -
Ukraše osam dinara!
A ta žena bila tako sumorna
I tako stara;
I njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku,
Ne bi li se prevarila da im zgotovi...
Ali je starica ta tako lukava;
Ona ne bi ni svraku
Pripravila tek onako
Olako,
Olako.
Kamo l' kokoš prženu na kajmaku,
Kamo l' zvezdu da porodi
Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet:

Zemlja je teška u prostorima,
Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:
Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,
Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);
Toliko je teška, teška, i to od skora!
Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora;
Nikad njenog porađanja dočekati neću:
Umreću. Olakašaće se jednim uzdahom ili smehom,
Otkinuvši od pritiska
Odleteti kroz zrak -
Zazvučaće ime jedne palanke proletnjim ehom!
I doći će na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Othuktaće svim pravcima u isti čas.

Нема коментара:

Постави коментар