среда, 20. мај 2015.

TOLIKO SVETLOSTI, Ana Ristović




Ilustracija preuzeta sa adrese


(strah od proleća)


Kada si se probudio, iznenadne i nedozvane
radosti života u vazduhu bilo je već toliko,
da ti se učinilo da je tvoje lice, prekriveno
suncem, kraljevska posmrtna maska.

Sve što si video, izašavši napolje, pružalo
je svoju raspričanu vedrinu do u nedogled:

mreškalo se, treperilo, ćućorilo,
prhutalo, komešalo, brbotalo,
strugalo nožicama,
pulsiralo milionima srca,

samo je tišina
dolazila iz nečije dubine,
i učinilo ti se, da baš iz tebe.

A tek šetnja kraj reke u predvečerje!

Bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo
dugu noć, tek razvedeni samac
provodi u spavaćoj sobi
sa zaljubljenim parom.

I do zore zuri u njene soknice,
poput dve meke mačje šape
prebačene preko naslona stolice.

I pita se, satima, da li su stvarno tako bele,
čime li ih samo pere, ili je to od mesečine.

A na stopala ne pomišlja,
ni u kratkom snu.
Na pomoćnom ležaju.

Нема коментара:

Постави коментар