среда, 18. фебруар 2015.

PITER KVINS ZA KLAVIJATURAMA, Volas Stivens




1
K'o iz klavira - odbegle note
tako iz ovih nota slatkozvučnih
domamim muziku srca.


Muzika - više je nego zvuci;
to je ono što osećam,
sedeći u sobi uz tebe,


misleći o tvojoj plavoj haljini
i njenim svilenim naborima. Eto, tako
starci žuđahu za Suzanom.


U toplom sjaju zelenog zalaska
pod stablima kupala se ona;
crvenooki starci


gledahu, i strune njihovog života
drhtahu, i staračke vene
pulsirale su picikato "Osana".




2
U zelenoj vodi
prozračnoj
Suzana je ležala
dokona.
Doticaji struja
mazili su je,
iskali,
beše u njima plašnosti,
svežine njenih bokova.


Pod jabukom
na obali
Suzana je stajala,
bez snage da se ogrne
ježila se
i majala.


Suzana je po travi hodila
nogama nagim, i lahora
nestašnost ju je pipkala
kao ropkinja verna
svilama prozračnim
i čipkama.


Disanje tuđe
opeče joj rame, i čvrčci
za ćutnju se izboriše,
ona se okrete -
cimbali zazvečaše
i trube se zaoriše.


3
Tada služavke pritrčaše s vičnim
kliktanjem, bubnjima sličnim.
I čudiše se žene zbog tog krika
protiv staraca tužna lika.
I beše dahtaj njihov isprekidan
ko kišica u vrbama, neki dan.
Zapalacavši k nebesima, plam,
osvetlio je lepotu i sram.
I služavke jurnuše s vičnim
kliktanjem, bubnjima sličnim.




4
Lepota je u mašti trenu sklona
k'o tvorčeva nedovršena skica:


al', vaploćena, trulost ne zna ona.
Jer plot umire, a lepota živi,


tako noć ćuti u penama sivim -
kao sledećeg vala večna struja.


Tako zamire vrt u klopci zime,
skrivši svoj miris pod rizama tmine.

Tako devojke venu, od umora,
pod svežim zvukom predrasvitnog hora.

Suzana strunu pohotnu zapali
u zamirućem srcu ljudi starih -
skerco je smrti dovršio stvari.
U besmrtnost je svoju sada stala -
na struni duše gudalom spomena
nedovršivi svirajući psalam.

Нема коментара:

Постави коментар