понедељак, 16. фебруар 2015.

OKO PONOĆI



ponoć je. iza ugla
usukan mesec i poluprazan
kamion za smeće. zamiče



za njim glasan
razgovor đubretara. iznad
svetluca poslednja metalna ptica
(redovna



linija za negde. nekuda.)



nadleće sivila blokova
grada, koji još uvek trenira
bdenja škrgutanjima zubala
sapetih kapija.
dveri.
ajnforta, mračnih ulaza



(kao zveri)
otežalih od smeha i šapata. otkrivajući
tajnu ljubavnika. gde i njena
senka na razrogačenom
oknu, razrešena svakog osećaja
greha, uvek iznova
rađa se umirući



sa svakim novim džikljanjem
bubuljičavog mraka. urinutog
do balčaka
(u nju, obično tu.



negde oko ponoći)

Нема коментара:

Постави коментар