субота, 14. фебруар 2015.

GOVOR BILJA


moj jezik danima šepa


zaglavljen
pomalo sveden
kao da ne zna
šta sam naučila
dok sam bila
nekad zelena
trava što polju tepa
i peva


ponekad protegnem se
i tad
izvučem listu
završetke nerva
na kraju ih kao kosti nižem
da liče na zebru
tigra ili zmiju
mislim tako će da se
čuju
misao i govor bilja


verujem
drvenom šapatu: Šile je bio
blizak Klimtu i Niče
voleše
Vagnera i svi su
obožavali Lu Salome


ali, da li su na kraju krajeva
ovo stvari i pojave
za nas od nekog značaja?


napustimo
salone mračne i grobnice nad kojima
ništa ne niče
niti se zvezde na više lome


zameškolji
raširi vlati
rasprostri grane
izmeri koliko možeš
da popuniš praznine
između nas da hvataš
zalet za ulaz
dublje u mene
ja ne znam kako
ali vazduh lako natopiš sobom


evo! dišem. dišem


i moje telo
i moj je duh
prepoznat tobom:
isto nas sunce za ruke drži
isto nebo iste su pesme
znam i šta
boli do same srži


jer se ne sme
ništa
dalje i više od tišine
biljne

Нема коментара:

Постави коментар