уторак, 27. јануар 2015.

TASTATURA, Dejan Aleksić


                                               Ilustracija preuzeta sa adrese



Strah da me napuštaju moja mala znanja
Dolazio bi uveče, kroz nepomičnost vlažnih
Krošnji i sa glasovima udaljene dece. Muva je
Menjala mesto na tastaturi, prelazila
Sa slova na slovo, kao da sriče ono što ne umem
Izraziti. Razvaline septembarskog neba


Držahu se na mirisima pokislih kopriva.
U gluvo doba budila me je tajna policija
Mojih nadraženih čula i zapitanost se okretala
Praroditeljskom bolu. Napuste li me, mislio sam,
Moja mala znanja, otići ću u kuhinju, kao na mesto
Začetka nove religije i videću: vri voda;


Moja draga kuva čaj od koprive. Kako ću ikada
Rečima izraziti svetlost koja čini da
Njene ruke pamte? Istine su jadno opremljene
Za poslove koje im namenjujem, a dani
Sve kraći nad malim znanjima sveta.
Sa vrhova prstiju, u takve obične večeri,


Silazio bi strah na male slovne grobove
Tastature, sa razmetnom tugom i beznađem,
Dok muva odleće bivšim praznicima na kalendaru.
I daleka deca će svakako otići, na večernji čaj
Ili u život. I ja ću krenuti, po svoja mala znanja,
U zalazećoj dogmi drveća koje večno kisne.

Нема коментара:

Постави коментар