субота, 11. октобар 2014.

Todora Škoro - PRIKAZ knjige pesama POZNAJEMO LI SE, MALINOVSKI

POKLON  ONIMA ČIJE SU RUKE NAJDUŽE BILE PRAZNE
(O zbirci poezije Jagode Nikačević Poznajemo li se, Malinovski)

                                           Pesma želi da dotakne Drugog, taj Drugi joj je potreban
                                                                                   Paul Celan

Najpre odgovor. Manje autorki (ona ga zna!), više budućim čitaocima, na naslov-
pitanje Poznajemo li se, Malinovski. Dobro se poznaju i prepoznaju slavni
antropolog i etnograf Bronislav Kasper Malinovski i vrsna pesnikinja Jagoda Nikačević čiju se prvu zbirku pesama, evo, isplatilo čekati. Onako kako je poljski naučnik, u potrazi za smislom međusobnog ponašanja urođenika sa Trobrijandskih ostrva otkrio savršen sistem razmene dobara, poznat kao kula, tako je i pesnikinja, putujući među pesmama slavnih prethodnika i savremenika-pesnika otkrila ono što je znao još Pol Selan – „da pesma želi da dotakne Drugog, da joj je Drugi potreban“.

U ovoj znalački oformljenoj zbirci, koja je zapravo oda stvaranju i stvaraocima (najviše
pesnicima, ali i umetnicima uopšte), Jagoda Nikačević je taj odlični Selanov Drugi, taj
neophodni Drugi kome je umetnost i namenjena, ali i onaj Drugi koji, ostajući zadivljen, u toj zadivljenosti biva sposoban za odgovor pesmom, takođe, kako bi se krug (doslovno značenje kule o kojoj Malinovski piše) nastavio i kako bi razmena dobara tekla u beskonačnost.

Malinovski je morao da razapne šator u selu među trobrijandskim urođenicima kako bi izučavao tu tako neobičnu, a posve ljudsku razmenu njihovih dobara, koju je karakterisalo stalno cirkulisanje, i to vrednih ogrlica u jednom pravcu, a narukvica u suprotnom, sa ostrva na ostrvo. Ali ne samo narukvica i ogrlica, nego i svih drugih vrednosti koje bi se, tako, selile iz ruke u ruku, pa se nužno događalo da sve do svakoga jednom stigne, a naročito da ti pokloni stignu do onih čije su ruke bile najduže prazne. Jagodi Nikačević bilo je potrebno da zaplovi stvaralaštvom vrhunskih umetnika, da pred tim pesmama, slikama, skulpturama, predstavama zastane i da, inspirisana, napiše pesmu. I tako nastavi krug darivanja i učini da mnoge željene ruke ne ostanu prazne. Otuda, još jednom, kategorični odgovor na naslov – pitanje glasi: da, poznajete se, Vi i Malinovski.

Namerno ili ne, Jagoda Nikačević nam ovom zbirkom poezije pokazuje da njena
očaranost i njena inspiracija ne proističu iz svakidašnjeg života nego iz umetnosti. Spisak onih pred čijim delima ona zastaje, divi im se i na njih daje svoj poetski odgovor je podugačak  – od Šekspira, Borhesa,  Ahmatove, Cvetajeve, Selana, Kiša, Crnjanskog, zatim Dalija, Milene Pavlović Barili, Karavađa, Van Goga, pa do svoga savremenika i prijatelja, pesnika Mensura Ćatića. Često posvetom u naslovu, a ređe samo usputnim pominjanjem u pesmi, pesnikinja će čitaoca uputiti na čije stvaralaštvo ona pesmom daje odgovor. Nekada, neće pomenuti ni ime, nego tek deo iz biografije umetnika o čijem životu piše, što može da bude smetnja, ali i izazov čitaocu da do tih saznanja (a kako bi Jagodinu konkretnu pesmu što bolje razumeo) sam dođe.

Način na koji pesnikinja na umetnost odgovara (kao kad se na izazov odgovara) je
različit. Ponekad, njena pesma je iz vizure umetnika o kome piše, ponekad iz ugla njegove muze ili ljubavnice, a nekad samo iz perspektive običnog uživaoca. U svakom slučaju, uvek to bude onaj zahvalni, pomni i privrženi Drugi, tako neophodan pesmi, o kome Selan piše. Tako ćemo u pesmi Poruka Marine Ivanove Cvetajeve , čitajući stih

Tvoj kofer je trošan, mali (...)

neizbežno pomisliti na priču iz biografije ove ruske pesnikinje, kada joj je Boris Pasternak, pakujući joj kofer i vezujući ga konopcem rekao kako je on dovoljno debeo da bi se o njega moglo obesiti, i da je ona nedugo zatim to zaista i učinila. U pesmi U noći pastira, posvećenoj Danilu Kišu, Kiša bismo prepoznali i da to nije u posveti naznačeno, jer, s namerom, Jagoda Nikačević ume da ponekad preuzme i ritam, metriku, leksiku, metaforiku pesnika koga nam opisuje, kako bi nam ga što više približila, ili jednostavno zato što njegovoj poetici nije mogla da se otrgne. Iz te pesme, pažljivom čitaocu nikako neće promaći veličanstveni stih

…Hodati se mora
I kad sumnjaš u stopala(...)

Seleći se na tren u kožu konkretnog umetnika, pesnikinja će pokušati da odgonetne njegove stvaralačke tajne, pa će se u pesmi Dilema zapitati, gradeći jednu veličanstvenu poetsku sliku-poređenje, da li je slikar, slikajući Golu maju,

...obučenu ogolio, ili ju je golu
rupčićem pokrio (...).

U pesmi Aprilski perikulum  Crnjanskom će je približiti pogled na lukove mostova, svejedno što je njen ovaj beogradski, železni, preko koga klopara tramvaj broj sedam.

Suncokreti u istoimenoj pesmi sanjaju Van Goga i upravo u toj, skoro minijaturnoj poetskoj formi, otkriće nam svoju ogromnu težnju – da pesma bude nalik bogu

…ova bi pesma da ima
sunca, vetra i tebe
prostrta poljima
zaličila na Boga (...)

Jedna od  izuzetno snažnih pesama je  i Dan kada (sa)goreće(mo) mesec,  sa posvetom
Mileni Pavlović Barili, zatim Tragom Milene Jesenske, pa ciklus Pet glava šibica,
Čovekov autoportret , Snovi i, najzad, naslovna pesma Poznajemo li se, Malinovski.

Zapravo, nema pesme u ovoj zbirci koja nije snažna i poetski dovršena. Manjkavost bi jedino mogla biti u nedovoljnoj prethodnoj informisanosti potencijalnog čitaoca zbog koje bi mu razumevanje nekih pesama predstavljalo problem. Međutim, ova zbirka i do takvih čitalaca dopire. Shvatiće i oni težnju pesnikinje da ovim delom stvori omaž činu umetničkog stvaranja, makar da svi njeni čitaoci i ne budu onaj najbolji Selanov Drugi. Ili, kako Jagoda u pesmi Lhasa kaže

...Od monahovog rebra
ne postaje se
žena

Ali se žena, kao i pesma, mogu razumeti.

Todora Škoro

U Beogradu, 28. avgusta 2014.

Нема коментара:

Постави коментар