четвртак, 09. јануар 2014.

KAKO SAM OBRAO BOSTAN






                                                          Slika preuzeta sa adrese


(pesma u prozi)






Ja volim zemlju. Ne kažem, voli je i Čudro. S proleća hvatam grudvu, našu rodnu, pa je ljubim. Milujem semena pre no što ih u nju bacam. A onda skupa zalivamo, vlažimo grla u njenu slavu. Mahniti ganjamo ptice i ne damo da joj se smeju. Da je ne pogane. I ne varaju. Samo, Čudro od nje više voli svoju Ženu. Ja ne. Ja zemlju volim više. Od žene. Od majke. Od Čudre, svog brata. Kad priča o njoj, svojoj Ženi, Čudri oči usuve, postanu varke. I počnu Čudri zdravo da zelene poput jedine grane smokve u našoj bašti. One otpisane, kojoj testera svakog proleća skine kapu pa je postiđenu, tako gologlavu, vratim nazad u šupu. Dok čekamo da nam zemlja rodi, kao dva lunatika, sričemo mokre priče, njištimo o slobodi. Ja o njoj, Čudra o svojoj Ženi. Ja o tome kako nam padaju šljive, on o njenoj lepoti. Ja o letnjoj paleži i klipnoj gareži, i divljim svinjama među kukuruzima. On priča kako se ljupko kreće Žena među varošanima.

- Žena je svet, Žena je čudo – šapuće Čudro.

- Mani se, brate, pogane varoši. Ima selo seljanki, k’o lisnih vaši. Šta fali udovi Stani? Nije više rušna i izvan crkve se od letos pomalja. Il’ malko okasneloj Jankovoj Nataši? Jes’ da se na leđa ponekad kopča, ali joj je lice belje od lotosa. A i po varoški se ume zrelo da nosa.

- Džaba što govoriš, brate, mudro – češka se, pljucka na mene brat moj Čudro. To možeš ti - trt pa mrt, za mene je varoška ili smrt.

S proleća ode Čudro u varoš da traži pristojan stan. U leto se oženi. A ja, kao obično, obrah s njive bostan, zeleni. Sam.

Нема коментара:

Постави коментар