четвртак, 17. јануар 2013.

NAD REKAMA RASTU MOSTOVI





nad rekama rastu mostovi, kvrgavi

udovi savršenstva



nadošlog i sporog, uglavljeni

odozgo u protočno. u proleća

nam se čine iznikli,

kao sve što raste odozdo



na gore, uzročnošću

oproštenih prestupa, slomljeni

neminovnošću iščekivanja, i tada. nad rekama

granaju mostovi, produženi



kosturi izvesnosti,

sabrane i lekovite. nebesa oblače

za venčanja sa suncem, kovrdžaju

sajle pred olujom, ledom

se hrane zimi, rđavo

crvljaju na grmljavini. pa i onda, nad rekama

traju mostovi, nastanjeni



istrajnom krutošću, rasprostranjeni

svojom svetošću

2 коментара:

  1. Понекад ми се чини да је неопходно пјевати само о мостовима...

    ОдговориИзбриши
  2. Da, Miro, dobro si to rekao.
    Mada mi se ponekad čini da neke obične mostove ne umemo ili nećemo preći; da nepotrebno skačemo u vodu i mašemo rukama...tragamo za skelama ili šupljim čunovima: a most nam pred nosom - samo zakoračiti treba.
    Nama koji pokušavamo da pišemo poeziju je lakše: naši mostovi su naše reči, stihovi, pesme...Veoma sam srećna zbog toga, jer sam tako stekla puno vrednih, pametnih i dragih prijatelja, ma se i nismo videli "oči u oči".

    Hvala ti na komentaru. Pozdrav tebi i tvojoj familiji!

    ОдговориИзбриши