четвртак, 24. јануар 2013.

NA DUNAVSKOM KEJU


na dunavskom keju
riku zavedenog tegljača
nadjača uzdah nas, ranih
šetača
ošamarenih
suncem u mekom povoju

a ono budno
i samotno
prste pohotno umoči
u golotinju

zemunske noći

trepnuše zvezde
kao da se stide, frajlice
repatice
lutalice
padalice

i razliše
(suzama glumice)
svoj vosak na trotoar

evo i zore
(nedonošče)
njiše je Dunav, šapuće
riblji repertoar

na Gardoš se rasanjeni penjemo
gledamo
gašenja svetiljki, čioda
vrhove igli
(pribor šivaći)
dok se,
tesnog kroja, gradski
kaputići rašivaju
od nemanja
mere
pravog broja

sada i mi
(bez mladih nada)
zemunska svitanja
uvlačimo
u ušice poslednje noći

Нема коментара:

Постави коментар