петак, 21. септембар 2012.

DOKOLICA


Dokoličim. Na patinu ličim, dok

iščekujem eho koštanog praska sopstvenog

instrumentala, škripu peska sa dna jaza

omodrelog od blues-a. Sa stopala kliza

cipela desna, mesečine puna. I mirno ode

niz otekle vode, nasuka se na sprud.

(u sobi tik, sama, šuška molitvom stud)

Pitam: da li je imaginacija ili bljesne nečiji lik, u priči

improvizacija, neizgovorene reči u trajanju,

mir duž oštrice katane, bez mere u blistanju. I dalje

ćutim. Soba se hladi, u sebi k’o lišće žutim.

2 коментара:

  1. Ne dozvoli jeseni da te boji!!!

    Ah, da! ove neizgovorene reči u trajanju baš mi bubnje u ušima: )

    Tu sam:)
    v a l j d a. . .

    ОдговориИзбриши