недеља, 27. новембар 2011.

TATU ISPRAĆAMO ZA ARGENTINU











te noći je zeleni mesec dovukao
svoje preteške čeze, bolestan

sasvim

na vrh naše šuškave
breze, tu. ukopan stao
naglo
normalan, suv i beo. svećama
umekšan izraz u mati, molitvama
ispran, trezven i zreo

(ne bi li
mogla
nežnostima verovati

ponovo)

usisavam tišinu iz grla. izleću
miševi gotovo slepi i mala sova
ljupkog zeva, potpunog očaja

tatu ispraćamo mama, ja
i crkvena zvona

u pokušaju da umilostive
nemost
neba, sunčevi pipci ispod stuba
maminog jezika. u njegovoj šaci
moja
ruka. druga njiha

kovčežić okovan. mornarski,
strahom

(rekvijem mora jednim dahom)

uz ogradu broda
modro i bistro
njegovim okom ljeska se voda. želim ga
puniti

ribama, lutkom, bojom, zvukom
celim jednim
zoološkim vrtom

2 коментара: