уторак, 23. август 2011.

WAGONS LITS















promiču svetla

u tami
ležimo
svako
na svojoj strani
vagona li

teskobno
pred zastorom noći
otvorimo se

mi: scena u trajanju
igrokaz rastanka
ljubavlju zaljuljani
(nikad

ne beše tla)
dok se gledamo

u magnovanju:
smrt ima
jasnu senku

(nekad)
i jasmin
u ruci procveta

sad,
da li to
tabane naše
ravnodušnost greje
il’
meseca zrak

zalutali, kroz nas
skretnice rastu
i deblo proleće
(tiho

prugom)
pali se crveno, gle!

stabla i kuće
u kojima živimo
(po)stoje, jedino
mi promičemo, pogledima
blago se dodirujemo, jer
milovanja čuvaju
toplinu mesta što ga

(nežni)

pokrivamo, ispod toga
ćutimo

a to su trajanja
čežnje
na oknima
vagona li

4 коментара:

  1. "Tišina, to je ukupni smisao nežnosti"

    Liu Canchiu

    ali postoji tišina koja para sve nežnosti što hodaju stopalima ravnodušnosti...

    ОдговориИзбриши
  2. Lepa misao, divan komentar! Hvala na zadovoljstvu koje mi pružaš njima, Bravarice :)

    ОдговориИзбриши
  3. @ emo_serpica

    to je poslednji stih jedne prelepe pesme:)

    eh... hvala tebi, jer... zadovoljstvo je moje:)

    ОдговориИзбриши