четвртак, 07. април 2011.

DVE SLIKE U POSLEDNJA DVA DANA LI HARVI O.









Prva: Pokušao sam sliku vratiti
ali su je snovi pogoršavali.
(Kao da se trenuci
utrnjenosti, bez svesti
mogu takvim nazvati!)
Kada te hvata mora, znam,
treba da vidiš ono od čega strepiš:
laki drhtaj tela, krutog
miris mesa, nagorelog
u trenu, duboki i dugi udah neke žene iz publike
dlanom zaklonjena usta.
Trebao sam.
A ja sam, žmureći u tavanicu
osetio finoću, britku ivicu
giljotine niz koju se lagano spuštao
zalutali sunčev zrak.

Druga: Ležao sam na podu.
Osluškivao odjeke jednog piskutavog
i drugog dubokog glasa dva istražitelja.
Desnim, otvorenim okom merio prostoriju.
Možda je ovo nekada bila moja soba.
(Zašto da ne? )
Stari, otvoreni ormar, i kao nekakva komoda
na kojoj je majka stavljala vazu sa svežim cvećem.
Tu gde sedi, čini se, piskutavi glas,
na tome sam mestu nekada sedeo
kada mi je bilo pet godina,
(može biti!)
ja u majčinom krilu, mlatarajući nogama, čisto nagonski
(može biti!)
i radosno, želeći uhvatiti jedan zalutali zrak sunca.
Izgleda da sam se smejao.
(To objašnjava radosni deo)
Izgleda i da se ona smejala.
Onda je nešto nateralo majku da se trgne. Udarac.
Nagonski i, rekao bih odvažno, raširio sam obe ruke
hvatajući korbač u vazduhu.
Ja, večiti hvatač nečega, ovoga sam puta dohvatio fijuk.
Majka je ležala na podu, ja povrh nje.
Očuh je, besno treskajući vratima, izašao napolje.
Zatvorio sam oko, desno.

Нема коментара:

Постави коментар