уторак, 21. децембар 2010.

PLAVA KOŠULJA




da te ja ne volim
na onaj starinski
zaboravljen način
ne bih ti pevao
u svim onim sobama
u kojima sam vrebao
tvoje tišine
kada me smehom nateraš
da pevam
i moj ponos bi da pukne
jer znam
moja te pesma raduje
zato
kao pesnik pred tobom
stojim razgolićen
a moja duša drhti
jer si je izvadila
iz plave košulje


znamo mi
i da se smejemo
naprimer
dok pažljivo tražimo
tvoj nokat
sa levog kažiprsta
zalutao
u novogodišnjoj
ruskoj salati
i svu vatru zemlje
u jednoj čaši suza
i ruke dečaka
kao božansko od
naših tela
i duha opevanog
što slavi budućnost
oplakujući prošlost
kletvi sadašnjosti


kada ti budeš
baš umorna
i lagano kreneš
da umireš
od mog neprestanog
obožavanja tebe
i ja više ne budem imao snage
ni glasa ni grudi
ni lica
ni mesta na rukama i nogama
za lance
da ih vežem uz tebe
moj će jezik
i svo mastilo usahnuti
ali znam
očima ću ti
otpevati tada
još jednu pesmu

2 коментара:

  1. pa vidi, Alene: oči su najbitniji organ ljudskog sustava. one su tako moćne da mogu, po potrebi kao što je ovde slučaj, i da pevaju :)

    ОдговориИзбриши