четвртак, 26. август 2010.

EMO





Danas je tačno dve godine od kada sam napisala svoju prvu pesmu.
To, zapravo, i nije bila pesma no neka vrsta pozdrava na jednom od mojih ulaza u blogerski svet. Evo je:

TUNEL
tunelom ću poći
ne treba mi luč
pipaću po mraku
ruku mi daj


Lavirint kojim sam se otada kretala imao je par ulaza i nijedan izlaz.
Osećam se jako ponosnom kao pesnikinja/pisac amater, a prvenstveno - bloger. I to zahvaljujući, pre svega vama, vernim čitaocima i prijateljima.

Postovi sa blogova su neprimetno postali priče... pesmice su prerasle u pesme... neki su postovi ostali kao mali, lični zapisi... Sve u svemu, na Bloggeru je zabeleženo u rubrici pesme-pesme 170 postova. Znači, otprilike toliko pesama. U rubrici pusti priču je 58 postova, što znači, negde 50-tak kratkih priča. I ne manje za mene je bitna rubrika emo_serpica sa 89 postova. Mislim da je to dobar učinak. Šerpica je radila punom parom, neko bi rekao: kao parni valjak :)

Dozvolićete mi da vas, sve moje drage prijatelje, pozdravim i zahvalim se na izuzetnoj pažnji koju ste mi pružali, na poverenju koje ste ukazali mojoj pisanoj reči i na ljubavi kojom ste me obasipali.


Vaša emo_serpica

p.s. oprostite, ovoga puta neće biti komentara

Нема коментара:

Постави коментар