понедељак, 30. август 2010.

DVE PESME



mlečnost pesme
pesma iz dva kraka tvoga rebra
pulsira telom toplo, meko
klizi nadole potokom srebra
zgusnuto kao mamino mleko

na dojci mala fleka sapuna
mirisi pazuha beleže majku
zapušten smeh beži iz ruku

(ložnice mladih konkubina
poznaju izgubljenost razdoblja
rodoslovlja u toga roblja)

kao deca umiru tvoje reči
i tela ih dugo bole, a onda i noktići

počneš napuštati sve rukopise
i snažno izmazaš nabrekle sise




usniti pesme
ne znaš kako usniti sa svim tim
plamenim jezicima među jorganima
i oblacima pare među jastucima

gledati turobno prazne čaure snova
uz modru gomilu mesa i
rasute bele spletove nerava

bezdušni bezimeni bezlični mrak
izgažen jalovim pogledima
preda mnom pada kao lelek zvona

napipavam dno plućima

jer svaki je metar kubni
udisaj bez tebe pogubni