уторак, 27. април 2010.

IDEMO NA REKU




voda do krune stabla lokvanja
strah me trunki
cepkanog granja

sunce me grli

duboko uranjam
slamnim šeširom
oči zaklanjam
izlazim
sa ostrva blata
kaleži
obalom trčim zbog pasa
laveži

spuštam se naga

moj si otok, ja klizava
sluzna
ključa mast, med se sliva
niz tobogan kičmena stuba

ližem sa prepone
okamenjeno nebo
u rečnoj suzi
dok
mršavi mrav u ritmu
uzima čednost crvenoj bluzi

sve se boli

kažeš da me voliš
travom nas skrivaš
i naša krila
kao da je slomila rečna vila

usnule su mlekarice
bulbul ptice naturščice

mrakom me pokrivaš

2 коментара:

  1. Ne umem da komentarišem poeziju, a da ne bude ono dosadno - super, divno, baš lepa pesma. Kako ne volim da dajem bezlične komentare,samo ću reći - čitam i uživam.

    ОдговориИзбриши
  2. odlično ti ide...mislim na komentarisanje. hvala :)

    ОдговориИзбриши