среда, 01. април 2009.

CRV


Kad umrem
Spalite me
Neću da gledam
Masnog crva
Kako likuje

10 коментара:

  1. Nema još to, kakva smrt. Ti si za života sebe ostavila mnogo da se tvoj lik i život produžavaju.
    Oh, kako se nisam sjetio ovo je šala, sigurno si se igrala indijanaca kao djevojčica mala.

    ОдговориИзбриши
  2. Aha, Pesa, indijanaca i kauboja... I uvek sam bila Indijanac!

    ОдговориИзбриши
  3. I skvo Tiha voda, hoće sada da umre na lomači. E neće, ja šaljem Vinetua da te spasi u poslednji trenutak, pa će sve crve da on zgazi.

    ОдговориИзбриши
  4. Jel' to, Pesa, dobih još jedno ime: Tiha voda?
    Hvala, prijatelju! Znaš onu narodnu: Tiha voda i breg rovi...

    ОдговориИзбриши
  5. Прије него што су примили хришћанство Срби су спаљивани
    да би њихова душа што прије пристигла у „небеско царство“...
    У неким нашим крајевима је као нпр. у Појезни сачуван овај
    обичај у „симболичном спаљивању покојника“ (пошто се јавно
    спаљивање хришћанством потискује и не одобрава / забрањује,
    овај обред је надомјештен једним другим. По смрти члана
    породице, његова самртна постеља, одора - лични ненасљедни
    предмети и ствари, као нпр. одјећа, се на посебно одабраним
    мјестима спаљују - најчешће „забаченим мјестима“ поред
    потока или ријека, далеко од очију попа и цркве).
    Овај модификовани обичај је један од мање познатих трагова
    (још неописаних у српској етнолошкој литератури) о старости
    нашег народа, нашем поријеклу и традицији...

    О овом бих могао и више, али на овом мјесту доста је и ово...

    Ако је твоја побуда горе поменуте природе онд те у потпуности
    подржавам (мада и покопавање има своје „дивне моменте“
    у даљњем погробном животу...)

    Зашто у твојој „пјесми“/краткој забиљешци црв добија потпуно
    негативну улогу...словенски народи су живјели увијек у симбиози
    са природом - пољопривреда и сточарство - и дивили су јој се и
    славили су је... Безбројни су примјери слављења и обожавања
    животиња и биљака - много је обичаја у нашем народу али и израза
    у нашем језику који то потврђују: вриједан као мрав или као пчела,
    сиротиња као „црквени“ миш итд.

    Црв заузима једно посебно мјесто у опису нашег човјека и то је
    исказано и садржано у исказу „МУЧИ СЕ К'О ЦРВ“...

    Поздрав
    Мирослав Б. Душанић

    ОдговориИзбриши
  6. Miro, iskreno se zahvaljujem na izuzetnom i iscrpnom komentaru!
    Žao mi je što u "pesmi" (uslovno tako nazvanoj) CRV dobija negativnu konotaciju. On je akter jednog divnog, prirodnog procesa - kruženja u prirodi i pesnički bi više odgovaralo da se slavi kao, napr. učesnik u metamorfozi ili sl. I on je Božji stvor i zaslužuje naše dužno poštovanje.
    Lično, mislim da je spaljivanje dobar završni čin čovekovog bitisanja, ali religija kaže drugo, poštujem.
    U pesmi je "keč" ili kvaka u reči "gledam" (gledati posle smrti?)i odbijanju da se prihvati činjenica da je neko iznad tebe i da se ruga tvojoj "običnosti", ali istovremeno je i odbijanje da se smrt prihvati, šire gledano, kao jedan sumoran čin. Mislim da sam "pesmom" pokušala da pokažem da se ona,kao neminovnost i izvesnost, može posmatrati i sa neke lakše, humornije strane. Pozdrav i hvala na poseti.

    ОдговориИзбриши
  7. Ватра, не само код других народа , него и код Славена заузимала је значајно мјесто.Тако се задржао израз ''жива ватра''.То је у вјеровању имало значење да се на огњишту не смије никада угасити ватра.То је значило одржавање живота, насупрот спаљивању.
    Тачано је да су неки обичаји око спаљивања од многобожачких Славена остали али нису нигдје детаљно запаћени и описани, тек се нагађа из записа других народа, кад су у питању Срби. Исто, као што Миро каже за спаљивање одјеће, ту спада и оно да се приликом доласка са гробља ватра пребацује преко рамена, што симболично значи да је зли дух угарком отјеран и неће се мртвац повампирити, тако се у народу каже. И овај обичај свештеници не признају, ала има других који се опет изводе од ватре, а то је кађење, или палење свијећа.
    Ватра је и на други начин опет сиболично и снажно нешта значила у пјесми, као у пјесми Болан Дојчине:
    Анђелија љута и проклета,
    Она плану као ватра жива.
    А у народу се често каже ''Тако ми ове живе ватре''. Овде ватра није у функцији спаљивања, али своју сиболику, сагорео у ватри, остао у пепелу и слично, што значи да је ватра увијек у нашим народима имала своју важност.И тако о ватри би могли да говоримо дуго и нашироко, што Мрвица није у пјесми погријешила, али ја сам хтио да се мало нашалим око ватре и спаљивања. Добро сам ја пјесму разумио, а и црва у слободи пјесничког изражавања, али овако велику полемику нисам
    очекивао.
    Треба рачунати да се ватра призива често с позитивном,а исто толико и негативном њеном снагом.Напримјер код клетви ''Горио као ова ватра.'' и слично. Ватром су тјерани демони, вампири, ватром се бранило ноћу од животиња у дивљини, ватром се добијала свјетлост, па и то да се људи након смрти спаљују.
    Све је то ватра.Толико Мрвице и Миро о ватри и са ватром, односно спаљивањем.

    ОдговориИзбриши
  8. Pesa,
    zahvaljujem ti na iscrpnim i dragocenim informacijama. Tvoje komentare prihvatam i cenim kao izuzetne. Naravno, da sam prve na ovom postu shvatila kao šalu, u istom smislu kao što sam i sama napisala ovu "pesmu": posmatrati poslednji čin sopstvenog života sa jedne laganije, humornije strane. Jer kako reče
    MONTENJ „ Ukus smrti treba da vam je u ustima i njeno ime na vrh jezika. Očekivati smrt na ovakav način znači osloboditi se njenog ropstva: nadalje, ako naučite nekoga kako da umre, onda ga učite i kako da živi.“
    Pozdrav, prijatelju!

    ОдговориИзбриши
  9. Некако изгледа да што год ја напишем добије критички или полемички карактер, а то ми није намјера на овом мјесту...

    Хтио сам само да поменем или укажем на мало познате детаље везане за нас Србе као словенски народ. Помало сам изненађен Песо са твојом примједбом да спаљивање код Срба није нигдје забиљежено - многе ствари код Срба нису забиљежена у литератури, јер смо се описменили веома касно, а самим тим нашу историју (историју словенских народа) су писали други, како им се хтјело и прохтјело - но ми смо много тога сачували у нашим обичајима и пренијели усмено са кољена на кољено...

    Чехиња Вана (Вања) Зденек је у својој веома доброј књизи „Митологија и свијет богова код словенских народа“ поменула је и спаљивање покојника, јер су пронађени докази о овом обичају у Финској (у подручју у којем су живјели наши стари Словени)...

    Наравно да је ватра код свих народа играла посебно важну улогу, али осим обичаја везаних за ватру који су скоро у свим народима исти, има и оних који су само присутни код Словена, а богами и веома много оних који су присутни само код Срба...

    ...али да прекинем са овим...сљедећи пут ћу да пазим шта и како пишем...ЈЕР НЕШТО НИЈЕ УРЕДУ У НАЧИНУ МОГА ПИСАЊА, КАДА „ДРУГА СТРАНА“ УВИЈЕК МОРА ДА СЕ БРАНИ И СХВАТИ НАПИСАНО КАО КРИТИКУ А НЕ ДОПУНУ ИЛИ ПРИМЈЕДБУ...

    Поздрав од Мирослава

    ОдговориИзбриши
  10. Miro,
    ne vidim gde i u kom se mom ili Pesinom komentaru vide oprečni stavovi, u odnosu na tvoje. Možda se samo nijanse u mišljenjima negde provlače, te stoga mislim da nema razloga takvom tvom tumačenju. Tvoje i Pesine komentare nisam shvatila kao kritičarske, već potpuno kreativne, veoma inspirativne i za mene poučne.
    SVE JE U REDU U NAČINU TVOGA PISANJA, te molim da nastavimo ovu saradnju. Tvoji su mi komentari veoma dragoceni i cenim tvoj trud na njima. Srdačan pozdrav!

    ОдговориИзбриши