четвртак, 26. март 2009.

SOBA 505 SA POGLEDOM



Spusti se pored mene i ućuti već jednom
Ućuti kao moje tople butine
I ova zgužvana postelja hotela s jednom zvezdicom
U kojoj sedimo i ne vodimo ljubav
Dok napolju čeka tvoj pas
S pogledom modrim i uskislim
Lajući za noćnim polusvetom
Uličnim prodavcima karanfila
I prodavačicama ljubavi za sve pare
Pogledaj:
Oknom se vuče izvrnuti dan
I ptice slepljenog perja u osvit
U kljunovima poruke nose
Trag bespomoćnih hronika
Počuj:
U susednoj sobi meškolji se par
Ljubavnik kašljući u ogledalo
Izbacuje opori zadah noći
Ona navlačeći poderane čarape
Uvlači prvi dim cigarete
I za razliku od nas, savršeni čine spoj
Oslušni:
Dižu se kapci na izlozima šarenih prodavnica
Ulicom koračaju robovi trećih smena
Ustajemo i mi, umorni
Robovi soba sa pogledom unutra

12 коментара:

  1. ...пјесме у којима је садржана читава једна прича, а поготово изражене са лакоћом („као онако успут“ и необавезно), у наративном облику ми се изузетно допадају...ово је једна изузетно дивна пјесма!

    Једина примједба би била разлика коју Ви правите у употрби императива „почуј“ и „ослушни“ (бар што се писања тиче)...разлика у значењу је за мене (овдје у овој пјесми) стварно непримјетна...

    Мирослав

    ОдговориИзбриши
  2. Па баш овај императив даје снагу пјесми.Прича тече и одједном се буди са узвиком. То у свему даје нови ритам, мени се свиђа овај начин.Ваљда зато што и сам некад желим таквим стварима постићи неки ефекат у пјесми.
    Савршено, доста ријечи, као подеране чарапе, робови у значењу животности, а не одурност, то је стварност.Двоје који на измаку желе још један живот да проживе. Све то онако дјелују разбацано, али лијеп склад ријечи кад се пјесма чита више пута без обзира на њену садржину и поруку, која није баш свијетла.
    Моја примједба је соба на слици са црвеним.Нормалан живот се не може сликати црвеним фењером и поредити са купларајом.

    ОдговориИзбриши
  3. Miro, veoma sam srećna što ti se dopada ova pesma!Tvoj me komentar ispunjava zadovoljstvom... Strahovala sam i premišljala se da li da je postavim na blog.Na kraju sam prelomila: pa to je moja pesma, moje viđenje nečeg životnog, što postoji i dešava se. To ne mora da znači da sam to ja. Razumeš me? Pišem od skora i nemam iskustva u tome, pogotovo u prezentovanju svojih radova.
    Što se tvoje primedbe tiče, slažem se da je razlika između "počuj" i "oslušni" neznatna. Ali postoji. Razmišljam sada, možda bi ove reči mogle da zamene mesta? Po meni se ove radnje razlikuju:"oslušni" mi deluje kao tajnovitija, radnja u potaji, skrivena, kao otkrivati neku tajnu...A reč "počuj" je već jasan glagol, bez skrivenih znakova. Tako ja vidim to. Hvala još jednom i pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  4. Pesa,puno ti hvala na razumevanju i iscrpnom komentaru! Moram da priznam, plašila sam se da možda nećeš imati lepih reči za ovu pesmu.Tvoja me iskrena reakcija ispunila zadovoljstvom...
    Slažem se sa tobom da joj imperativi daju snagu, da je vuku i čine zanimljivijom.I Miro je tog mišljenja, samo ne vidi veliku razliku između dva poslednja glagola.
    Da, poruka pesme nije svetla, tu se slažemo. Ali mislim da se ne slažemo oko izbora fotografije. Možda crvena boja(spoljni zid hotela je u pitanju, ne soba!)nije srećno rešenje, ali deluje moćno! Slika koju gledaš može da se ukloni, ali slika koju pesma stvara kod čitaoca ne. A ona je bitna, zar ne?
    Žao mi je što si na osnovu ove fotke stekao utisak da izjednačavam jednu životnu situaciju sa kuplerajom. To mi nije bila namera. Hvala još jednom i pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  5. Хало ПЕСА,

    мислим да си ме погрешно разумио - императив у пјесми ми ни мало не смета напротив...
    Све што си ти написао и ја потписујем без измјене - моја примједба је друге природе, наша
    драга пријатељица је моју примједбу разумјела и покушала да објасни ту субтилну разлику између ова два израза (и ја се слажем да постоје разлике у значењу, но ја их у овој пјесми не сматрам релевантним - ја бих нпр. употријебио само императив „ослушни“ и то само једанпут...али то је ствар укуса...)

    Твоја „моралистичка примједба“ је превише конвенционална...шта је уопште нормалан а шта ненормалан (абнормалан) живот? Гдје су те границе...? И...и...и...
    Написано треба гледати одвојено од слике, јер оно говори и живи само за себе, као што написано не смијемо да идентификујемо са животом ствараоца (јер није све у тексту лично)...

    Поздрав

    ОдговориИзбриши
  6. Е, па МРВИЦЕ, ја мислим да оквири већ одавно у поезији не постоје. Пише се без тачке, зареза, без реда, али то је слободни стих. Ја сам поборник таквог начина писања, јер ослобађа човјека од размишљања , гдје ће и кад да стави неки знак , зарез и слично.
    Само пиши, пиш и не размишљај, шта ће други рећи.
    То је твоја поезија из њедара извучена.
    Ако то теби причињава задовољство, онад је циљ постигнут.
    А добро пишеш, заиста, веома добро!

    ОдговориИзбриши
  7. Miro, posto si se direktno Pesi obratio, ja se tu ne bih "mešala", samo da ti poželim laku noć!

    ОдговориИзбриши
  8. Pesa, ovo moje pisanje mi pričinjava toliko zadovoljstvo, da to rečima ne mogu opisati! Ja sam počela sa skromnim blogovima o kuvanju, a prvu pesmu sam "pustila" iz sebe 27.08.2008.g.
    I još jednom, hvala na lepim rečima. Razmazićeš me...Ugodnu noć, čitamo se i kuckamo!

    ОдговориИзбриши
  9. Miro, slažem se ja, ali različita mišljenja obogaćuju poeziju.To i jeste da različito tumačimo, a ne kao što su nam profesori naturali da mislimo samo onako , kako je on rekao ili neki kritičar.Ja stalno vodim o tome borbu s ovdašnjim pjesnicima, koji su uzeli za pravo da kažu da valja samo što oni kažu.
    Oko toga , čuj, počuj, oslušni u suštini u našem jeziku znači isto, ali zavisi gdje i kad u upotrebi. S tim što ovaj izraz oslušni je tanani i rjeđi, ali čujte i počujte, je u našem narodu, ono, gromglasno ostalo, kad ga je svaka nevjera u strahu držala, od klepala, do dobošara, koji su loše vijesti , uglavnom donosili, pa bi, ono, oslušni bilo malo sjetnije, ljepše, možda, slažem se .....!

    ОдговориИзбриши
  10. Ја лично волим књижевну критику, али нисам присталица „једноумља“, поготово не оног распрострањеног професорског / школског... Оног тренутка када пјесник објави своје дјело, он губи контролу над њим и препушта га читалачкој публици. А публика је разноврсна и строга: она схвата дјело на свој начин - њено мишљење се веома често не подудара са пјесниковим изворним и покретачким мотивима...

    Једно дјело је обогаћено (је могуће обогатити) само онда, када је пјесник у стању да побиједи себе и своју таштину и прихвати / увиди неопходност одређене измјене... онај ко то није у стању најбоље би било да пише само за себе и да избјегава уши и очи јавности...

    Мирослав

    ОдговориИзбриши
  11. Pesa,različita mišljenja su veoma bitna i poželjna, bez obzira o čemu se radi, pa i u poeziji. Potpuno se slažem sa tobom oko značenja reči koje si naveo. Lepo si formulisao i artikulisao ta značenja i nijase. Hvala na tome.

    ОдговориИзбриши
  12. Miro, čitajući ponovo sve naše komentare dobila sam potvrdu ranijeg razmišljanja: nas troje se slažemo u mnogim stvarima, mada to ne smatram "jednoumljem". Zajednički stav nam je da je "jednoumlje" pogubno - u svim vremenima i na svim mestima!
    Pobediti svoju sujetu i priznati drugoj osobi da je u pravu, a da ti grešiš je veoma suptilna stvar. To traži zrelost i odgovornost. Mislim da to, bez lažne skromnosti, mogu za sebe reći. Mali primer:
    osim na ovom portalu, objavljujem pesme na još jednom, domaćem "pesničkom" sajtu. Veruj mi, a može se i proveriti, većinu komentara kolega i kritika ostalih autora sam sa puno respekta uvažila i korigovala svoje radove.
    Veoma sam ti zahvalna što, kao pesnik, učestvuješ u mom pesničkom sazrevanju, što komentarišeš i kritikuješ moje radove. Mnoge sam tvoje sugestije uvažila. Samo nisam objavila korekcije, iz razloga što izmenom komentar gubi važnost. Pozdrav.

    ОдговориИзбриши