среда, 11. март 2009.

MRVE

Mirišem tišinu. Opet je puna, kao da je vidljiva.
Čini se, mogu je rukama dotaći. Muk mi miluje isušene misli:
dok se guraju kroz uski kavez razuma
dok se iznad glave mreškaju neizgovorene optužbe, kao zastave
dok se mozak vrti, vrti i drnda naš prljav veš.

Slabašna je to vika protiv beskonačne nemoći!
Slabašan je to vapaj za spas iz zamke sopstvene gluposti!

Reči su ove samo produženi krik samoće.

Nekoć je voleo ležati na zelenom polju mojih misli:
kad je s praskom ušao u moj život
kad je nalazio ravnotežu između zahteva vremena i pritiska sopstvenih potreba
kad sam mu osvetljavala put svojim osećanjima.

Sada...

Za stolom samo parčići od nas.
Na postelji ni mrve od nas.

Нема коментара:

Постави коментар