петак, 13. фебруар 2009.

GRUDVANJE

Uporno pokušavam da zaustavim to neprekidno „grudvanje“ sa samom sobom. Pada mi, počesto, na pamet da svoje dileme i strahove bacim drugima, kao kosku, da je svojski oglođu, izližu i iskrckaju. Ali, zašto bi, uopšte, bilo koga interesovalo kako i zašto se tako osećam? Da li uopšte ima smisla misli pretakati u nešto tako prozaično, kakav je ovaj virtualni papir? Kao kod dobrog vina, trebalo bi ih zaboravitii u dubokom mraku uma, kao u najboljom buretu, da odstojavaju, jačaju, dobijaju na ukusu i mirisu. Ne rasipati nijednu kap.

Stop! Tolika količina sujete utiče loše na ten. I varenje.

Otkud to nezadovoljstvo sobom i svojom nesavršenošću? Da li se to zove, možda, drugim imenom? Koliko god bila okružena voljenima, ostaje jedna po mene poražavajuća činjenica: usamljena sam. Samoća zna, ponekad, da bude i delotvorna i zdrava i okrepljujuća. Ali, u dužem periodu, ubija. Osamljenost osećam kao nedostatak prave komunikacije: niti ja mnoge više razumem, niti oni pokušavaju mene. Batrgamo se i nogama i rukama, pokušavajući nekim zakržljalim, nemuštim jezikom objasniti stanje u kome smo. A stanje se, brzim koracima, približava komatoznom.

Bar što se mene tiče.

Нема коментара:

Постави коментар