уторак, 20. фебруар 2018.

FUGA ZA ORKESTAR I LJUBIČICE



(Kišu)

kao munja kad secne tamu
šesnaestog arondismana i na dvoje
precepi bulonjsku šumu, sevnu zjapeći
ponor u malom: okce na čarapi svilenoj. crnoj.
pa njena se ruka spusti, nežno niz padinu, desnu
potkolenicu i vršak njegovog koplja, pogled što drži
do svojih časnih reči, uranja dalekosežno
u baricu, u njenom oku. petak je,
u ogledalu kad svako svoje
traži i on ljubičice,
iskamčene od kamena,
iz njenih ruku, za pesmu
što se između trava, mladih, pomalja


понедељак, 19. фебруар 2018.

TAJNA MIRISA LJUBIČICE, Danilo Kiš






Данило Киш ТАЈНА МИРИСА ЉУБИЧИЦЕ
("С јесени, кад почну ветрови")

***
Једна белопутна госпођица у црној кецељи гимназијалке седи у некој кристалној светлости што долази кроз полуспуштене жалузине. Сунце црта на љубичастим боцама с колоњском водом звездице од злата.
Е, па, ево тајне мириса љубичице: госпођица која продаје сличице лептирова и дивљих звери, као и парфеме, од свих мириса највише воли мирис љубичица. И ставља га свуда штедро: на дланове, на бујну риђу косу (мада би риђој коси, по свој прилици, боље пристајао неки други мирис)…
Требало би компоновати фугу за оркестар и јоргован. Износити на подијум у мрачној сали љубичасте бочице оплемењених мириса.
Оне који би тихо, без крика, изгубили свест, износили би у другу салу, где би лебдео детињасти, лековити мирис липе и камилице.


Из књиге Рани јади

петак, 16. фебруар 2018.

GOSPODAR KRLETKE



                                                    Ilustracija preuzeta sa adrese

pogledaj,
nebo u iznošenoj pidžami progoreloj zvezdama
i mesec što se šunja poput tata. na ovu lenju
sliku noći dodaću vesla, otežala od reči.
iseliću pesmu iz tamnice tela.
stisni je jako, kao
amulet

PRVO PISMO BAŠU, Eva Zonenberg



Koliko si hiljada listova imao pod stopalima? Koliko hiljada reči?

Dovoljan je gest jedne reči. Telo se udaljuje i ponovo vraća s novom

skalom osećanja. Za sebe kažeš: "Putnik, čiji je dom putovanje".

Pravi putnik ne zna čemu teži.

Na svakom mestu na zemlji je kao putnik iz daleka. Bira teže puteve

stavljajući stvarnost na probu. Zadajući joj udarce:

bezobličan doživljaj svega u svemu. U pogledu počinje i završava se

celovitost istorije. Smrt je samo jedna od varijanti zagledanosti. Zenica

lista svemir. Smrt je kao izlazak iz kuće na snegom pokrivenu

ulicu. Imaćemo dovoljno snega. Gutaćemo sneg

kao da nas se strah ne tiče. Nisi hteo da otkrivaš tajne.

Govorio si: zaboravio sam čini, zaboravio sam sve reči,

zaboravio sam ispovesti. A ipak mamio te je miris procvale višnje -

razgovori boja. A ipak si voleo kišu cvetova kajsije -

spor neispoljenog s vazduhom. Vreme je bilo pijano,

nije moglo naći put ka mestu,

u kome se on zaustavio. Da li si bilo kome rekao da Fudži

roni crne suze? Samo si ti znao da svaka suza menja

obličje sveta. Realnost je zrno pirinča među

crnim štapićima drugih svetova. Nisi pitao ko drži

štapiće dugim prstima beskonačnosti. Tvoje sandale

tamno plave boje upućene su u tajne putovanja u vremenu.

Igrao si se događajima kao da si rođen iz zmajevog zuba. Samo

glupak govori o tome dvaput. Neke reči se ne mogu ponavljati.

Umeće gledanja telom i slušanja dodirom.

Stihovi, iz kojih si puštao na slobodu leptire, viline konjice, puževe, svice.

Kao da mi ih daješ na poklon, govoreći: dopiši ono što nisam napisao.


Ne želim da budem pesnikinja jer pesnici kao psi rečima obeležavaju

svoju teritoriju

Hoću da budem neko ko uči samo od reči

Ne želim da pišem radi pisanja već zbog osećanja slobode u sebi

Pisati radi pisanja znači biti poput pesnikâ zatvorenih u kaveze svojih stihova


Neću da navlačim zavese od stihova preko onog što je tako blisko

Svakom reči želim nežno da izbegavam nevidljivi poljubac sveta


Ne želim da vezujem stihove za sadržaj da galame komercijalnim metaforama

Već samo prazninom između rečenica da izrazim pogled ka tebi

VEDRA PONOĆ, Volt Vitman

Ovo je tvoj čas, o dušo, tvoj slobodni let u nemušto. Daleko od knjiga, daleko od umetnosti, s danom gotovim, lekcijom naučenom, javljaš se cela, tiha, zagledana, prebirajući teme koje najviše voliš: Noć, San, Smrt i Zvezde.

четвртак, 15. фебруар 2018.

*

GRLICE U ŠUMI, Zvonimir Golob


Ne znam te, reče, ne sjećam se više
na kome pijesku tvoje ime piše.

Ne znam te, reče, u mraku smo dugo
izgubili smo jedno drugo.

Ne znam te, reče, u daljini zvona.
Ti nisi onaj i ja nisam ona.

Ne znam te, reče, pokriva te trava
i pored mene netko drugi spava.

Ne znam te, reče, i ugasi svijeću.
Ni tvoje usne prepoznati neću.

Ne znam te, reče, i otvori vrata
i otkri srebro na kosi od zlata.

Ne znam te, reče, i nekamo ode.
Grlice u šumi. Mjesec iznad vode.

уторак, 13. фебруар 2018.

RADNJE PRIRODNIH STVARI: Talas


uz škripu i vrisku
gmiže
niz reku slušamo
kako zbog njega posustaju igre
kola spletenih vrba
i kako neki što je silan
i dok je još mit
sa sredine
izvrne ruglu svoju
sliku
kada se propne
i kada sevne
debela
trba prejedice
do obala
stiže razbit
i miran
vulkan što umesto vatre
i lave
ispljune samo
poneko
pero s krila
mrtve labudice