четвртак, 21. септембар 2017.

BELEŠKA O ODMORU SIVE PTICE, Džems Kaningem


                                         Ilustracija: Flying Scarlet Ibis, by Arthur Singer

Ko smo mi da volimo
sa tako teškom
mirnoćom drhtavicom
i smehom. S toliko tame
u očima i na usnama
i na šakama. Ko smo
mi?

Biću postojan kao
kiša što sporo klizi
niz moju kožu. I ćutljiv
dok ne osetim pritisak
potrebe da te pogledam i dodirnem
i čak da se s tobom nasmejem,
i da ponešto
kažem.

Ili da to kažem samo sebi
dok nepomično gledam
kako uzleću ptice,
mičući se jedino
ne bih li hitnuo u jezero
sitne
skamenjene pomisli.

Od ove ljubavi nema boljeg
dokaza da se živi, i nema boljeg
mesta da se voli od ovog
sivog predela gde sasvim obične ptice
razmahuju krilima i svojom
pogani škrope stene
dok kiša
polako klizi.

субота, 16. септембар 2017.

NEKOLIKO HAIKU I JEDNA TANKA (miholjsko leto na moru)


na mirnom moru
galeb sklopljenih krila~
lotos na vodi
*
šire lepeze
same dame na rivi~
njihanje palmi
*
usamljen galeb
gore-dole po plaži~
miholjsko leto
*
na morskoj plaži
baškarenje pauka~
među kamenjem
*
iz letnje dremke
vodi me u zimski san~
istarska kiša
*
još jedna kiša~
primorski grad utanja
u zimske snove
*
među stenama
izgubljena papuča~
sama na suncu
*
na pustom žalu
hvata dah pre urona~
izvrnut čamac
*
napred pa nazad
na stazi za pešake~
zalutao rak
*
na škrtom suncu
sama sebi dovoljna~
jedna marama
*
i škrtom suncu
istarski maslinjaci
otpozdravljaju
*
posle svih kiša
crveno-zemljani ten~
Červarske plaže
*
umukla sasvim
brbljivost galebova~
u polutami
i mesec je udvojen~
neko mi nedostaje

TAJ TAMNI PROSTOR


(iz ciklusa „Červarske elegije“)

pokušajmo
još jednom, dear
da se pretvaramo
da smo neko
koga smo zaslužili.
(to je prljava igra,
kažeš)
ipak,

tell her, tell her
da sam retka
rajska ptica povijenog vrata
tvoje violine,
takni
taj tamni prostor okna, iza koga
noćas slutimo: more,

neka (se) talasa

tell her
ne pesma, oblik sam
sadržaja
razum i reči  su
skriveni duboko,
ispod dna morskog
sna: špilja, korala, hridi i senki vodenih
trava. a ako budu izašli
postaće baršun

tell her, tell her
noćas je moj jezik sam bog,
stvara ime i stvari, u sebi
bezimene.  znam, strašna je ćutnja,
dear,
obamrlost i slana pošast koja nas nakon toga
čeka, i neka 
posle me razapne jutro
(pristajem)
da budem krst, gvozdeni
klinovi,
žrtvovano drvo razbuktalih
lomača, uzalud potrošena
noć u očima slepih. i
konačan zbir
krvnih zrnaca vaseljene

tell her

петак, 15. септембар 2017.

I BOGOVI SE IGRAJU


(ciklus „Červarske elegije“)

u ovim crvenim zemljama istrie
danima ispijam s tobom mate* i sve,
kao da mu slika draga, dok nas posmatra
nasmešen lik pesnika-boga

iz senke, kaže:
ova polutama spora je i ne boli*
pa i ja zažmurim, da vidim
da li je bolje

pesnici, kažu, umeju da lažu, i ja
evo, priznajem: to samo kiša danima
udara, migolja između lepeza palmi
i ovaj čaj od nane ispijam sama, daleko
od ostrva island i tora* koji je znao
da se igra boga

(dok je stvarao svet čuli su se nepodnošljivi
udarci  malja)

i to, da je buka ovde tek prestrašen krik
zalutalog galeba što beži ispred pljuska.
i to, da nikada neću naučiti da odgonetnem
stare jezike severa. ali znam, kad bude deoba
uloga, meni će dopasti Ragnarök*, ali – reći će on -
ne ljuti se, čoveče. kad voliš da igraš

boga, i to se podrazumeva

Mate = vrsta napitka, slična čaju od nane. Omiljen argentinski napitak, pravi se od lišća biljke mate, čija je postojbina Paragvaj
*Stihovi Iz pesme „Pohvala tami“, Horhe Luisa Borhesa
*Tor = bog groma iz skandinavske mitologije
*Ragnarök (Ragnarek) = sudbina bogova (na staroislandskom). U skandinavskoj mitologiji borba bogova i htonskih čudovišta završava se pogibijom bogova i propašću sveta


ČERVARSKE ELEGIJE


                                                 Fotografija iz lične arhive: Červar Porat



1.NOĆ
prva noć se spušta
bez žurbe ne podižući glas
polutami, blago utisnute
tragove na šljunku umorni
talasi brišu, i moju ruku
kad taknu zastanu kao da je slepo
kamenje što okrenuto je sebi, na žalu
Červara, u dane koji se spremaju
da postanu navika, tužno more
u vlasti sutona

2.MORE
more traži da noćas zaboravim
svoje ime, prošlost, ko sam...
da mu se prepustim, da ga veličam
i budem  mu zahvalna:
za putanje zvezda kojima me naučilo
da hodim; za dašak svežine
vetra što ga otpusti pa se ugnezdi
u mome vrtu; za venčić pene kojim našminka
moje usne; za proročanstvo, na kraju, kojim reče
da biću ona koja će rasporiti Svemir, taj veliki
tegobni haos i preći tromu reku
božanske oholosti. da stignem sebi i svome
središtu, svojoj arheologiji, ključu i broju

3.SAN
mojim očima nedostaju dani. unutar sna
tajna lica sam, bez naličja. Janusove dve glave,
koje se nikada nisu upoznale. računajući na jutro,
kao početak ili san bez kraja


четвртак, 14. септембар 2017.

IZ DAVNIH PREDELA LETA, Branislav Petrović




Gde si mi
sad
narandžo
leta
u šumi
na grančicama?
(Jao boli)
I ja te prenesem
i nastavljamo
u travi!
Baka tvoja!
Princeza bela!
U kući beloj
zapršku meša i razmišlja
brižno:
BOŽE ČIME LI SE TAJ BAVI?
SELJAK NIJE...ODELO MU JE NOVO...
A NI GOSPODIN NIJE...POKRETI
SU MU NEKAKO...
GRUBI...
TJA...
MORA DA JE NEKI DJAVO
ČIM GA MOJA LUTKICA...
Bako, bela fantastična, najlepša bako!
Tvoja lutkica bela ima plikove na koži!
Pssst...o mladežima ni reči - nije to
za baku -
više bi zanimalo dedu!
Deda
neobrijan
čvornovat
sed:
U ALBANIJI DEVESTO PETNAESTE
JELI SMO LED
PA TE TRKE
KAD PRVI PUT VIDESMO GRKE!
FIJUČE METAK KROZ BEZNADJE BELO-
DA NE BI PROPAO METAK VOJNIK
PODMETNE ČELO.
A JEDAN IZ NAŠE ČETE CVETOZAR
RODJEN U BANATU
PODMETNU TRBU POD GRANATU...
Dosta deda! Znaš baki se gadi...
znamo,
znamo i to da si pjeo generala
da ne bi umro od gladi...
Znamo
dodjavola
sve o ratu
sve o leševima
sve o stravi!-
pričaj ti nama dedice,
pričaj ti nama,
pričaj ti nama o... ljubavi!
Na vreme nismo obratili pažnju.
Počinje kiša.
Kiša, šta to beše kiša?
Ti se oblačiš
češljaš
skidaš mi travke s ledja
uvuci košulju kažeš
poznaje li mi se pitaš,
-oh!-
strašno nevreme preti,
zemlja od neba beži!-
žao mi je što nisam pesnik
pa da svaki tvoj pokret
i svaku reč
i sve detalje
u večnost
ubeležim!
Sad kao mala deca trčimo prema domu
jer ko zna šta može pasti na pamet nekom
gromu.
Pred samom kapijom tebi je misao pukla:
JAO...
JA SAM ZABORAVILA...
NISAM OBUKLA...
E pa ako i nisi
šta ja tu mogu!
Neka to bude od nas dvoje
poklon velikom bogu!
Uletesmo u bakin dvorac
kao cvetovi kao komete
baš kad je bakica pomislila
GDE LI MI TAJ
PO OVOM NEVREMENU
ODVEDE DETE?
I držeći se za ruke
i trčeći kroz kišu
putnici
zvezdanog
puta
doživeli smo čitav život
za tih nekoliko minuta


среда, 06. септембар 2017.

ZAMIŠLJENO PUTOVANJE, Karlos Drumond De Andrade


                                                          Ilustracija preuzeta sa adrese


Kakvo je neko mesto
kad niko ne prolazi njime?
Da li stvari postoje
kad ih ne gledaju?
Unutrašnjost napuštenog stana,
pinceta zaboravljena u fioci,
eukaliptusi u noći na putu,
tri puta napuštenom,
mrav na zemlji nedeljom,
mrtvi, minut
posle sahrane,
mi, sami
u sobi bez ogledala?

Šta rade, šta su
stvari nepotvrđene kao stvari,
neotkriveni minerali – a jednog dana
biće?

Neotkrivena zvezda,
neškrabana reč na papiru
koju nikada niko nije pročitao?
Da li, da li svet nastaje
samo kad ga oko
koje ga stvara i daje mu prostornost
pogleda?

Materijalnost stvari: nepouzdanost
varljivog oka, lažnog sluha,
ruka dok se igra da li će je uzeti ili neće
i uzimajući, stvara joj privid oblika
i, još veći, privid smisla?

Ili sve postoji
obilato, oglušujući se
o naše sudsko ispitivanje
a ono postoji tek kad dopuste
ispitivane stvari?
Možda je sve hiperpijaca
mogućih i nemogućih verovatnoća
koje upravljaju mojom fantazijom
dok
stvaram obmanu šetnje
ali po meni šeta šetalište,
što je jedina stvarnost, zabavljati se
ovim magličastim snom i osetiti
i uživati u zgodama i nezgodama šetnje?

Ocrtava se
užasna borba
između izmišljenog bića
i sveta koji izmišlja.
Ja sam laž pobunjena
protiv opšteg duha
i pokušavam da se dograđujem
iznova u svakom trenutku, u svakom grču,
u naporu da uobličim
svoj početak samo moj
i raširim luk volje
da bih prekrio čitavu gomilu
slučajno nezavisnih stvari.

Rat bez volje, neodređeno se
nastavlja,
stvoren od poricanja, oružja sumnje,
taktika koja će se okrenuti protiv mene,
uporno ispituje da bi znao
da li postoji neprijatelj, da li postojimo
ili smo svi pretpostavka
borbe
pod suncem kratkog dana u kome se borimo.